Ne dešava mi se često da se klijenti koji zatraže moju pomoć naročito interesuju za psihoterapijski modalitet koji primenjujem. Ono što ih uglavnom i prevashodno interesuje je mogu li da im pomognem i kako. Činjenica je da klijenti ostaju i napreduju sa terapeutima, ne zato što im odgovara tehnika karakteristična za određeni pravac ili zato što su zadivljeni našim britkim opservacijama i interpretacijama, već zato što se pored nas osećaju prihvaćeno, viđeno i uceljeno. Da parafraziram veliku afroameričku pesnikinju Maju Andželou - posle nekoliko godina klijenti će zaboraviti šta ste im i kada govorili i kakve ste intervencije primenjivali, ali će se sećati kako su se pored vas osećali.
Međutim, ima i onih klijenata koji se vrlo pažljivo raspituju kakvi sve psihoterapijski pravci postoje u ponudi pre nego što izaberu onaj koji najviše odgovara njihovom senzibilitetu. Ovaj tekst je namenjen njima.
U redovima koji slede staviću akcenat na neke od osnovnih koncepata geštalta koji su za mene posebno značajni: figura i pozadina, svesnost, ciklus kontakta, otpor kao kreativna adaptacija i eksperiment. Ovi koncepti će se preplitati, kao što se prepliću i na terapiji. Ali krenimo od početka.
“POSTAVLJANJE DIJAGNOZE”
Postoji nekoliko načina na koji geštalt terapeut “postavlja dijagnozu”. Već od prvog susreta, terapeut posmatra kako klijent uspostavlja kontakt, odnosno kako prolazi kroz ciklus iskustva (vidi sliku) i da li nesmetano kreira figuru koja onda postaje zajednički fokus. Koncept figure i pozadine vrlo je doslovno preuzet iz geštalt teorije vizuelne percepcije koja naglašava da osoba koja opaža ima aktivnu ulogu u organizovanju percepcije i da pokazuje težnju ka dovršavanju iskustvenih jedinica. Ovo organizovanje percepcije se odvija tako što se iz senzornog toka izdvaja jasna figura, opažena naspram pozadine, koja se nameće pažnji.
Neprekinuti ciklus iskustva teče na sledeći način: iz plodne praznine, stanja najbližeg homeostazi, spontano se pojavljuje potreba kroz pridavanje značenja senzacijama. Jednom osvešćena potreba podstiče organizam da mobiliše svoje resurse i stupi u akciju čiji je cilj zadovoljenje potrebe. Potreba se zadovoljava na granici kontakta u razmeni sa sredinom, i ovaj čin punog kontakta je ekspresija Selfa. Kroz zadovoljenje potrebe, organizam doživljava duboko zadovoljstvo. Zadovoljstvo je praćeno asimilacijom novog iskustva, a svaka nova asimilacija vodi transformaciji Selfa. Danas uz pomoć funkcionalne magnetne rezonance možemo da posvedočimo kako se ova asimilacija novih iskustava odvija na neurološkom nivou. Poslednja faza ciklusa je povlačenje sa granice kontakta u plodnu prazninu iz koje se iznova i iznova spontano pojavljuju nove potrebe.
Naravno, ovako izgleda idealan tok ciklusa iskustva. U životu, pak, mnogo potreba ostane nezadovoljeno, odnosno mnogo ciklusa kontakta bude prekinuto, što ne mora samo po sebi da predstavlja problem. Problem nastaje onda kada su naše bazične potrebe sistematski i kontinuirano frustrirane, odnosno kada ne uspevamo da dovršimo one cikluse kontakta koji su ključni za Self-organizaciju. Mi tada razvijamo otpor kao kreativnu adaptaciju, odnosno prekidamo ciklus na jedan ili više predvidljivih i ustaljenih načina koji su u psihoterapiji poznati kao mehanizmi odbrane. Neki geštaltisti preferiraju da mehanizme odbrane zovu mehanizmima modifikacije ciklusa kontakta, naglašavajući time njihov kreativni potencijal i adaptivnu funkciju.
INTERVENCIJE
Svaki mehanizam odbrane, bez izuzetka, se najpre pojavljuje kao kreativna adaptacija na zahteve sredine. Većina individua, iako ima kapacitet da modifikuje kontakt u bilo kojoj fazi ciklusa i prođe kroz čitav spektar mehanizama odbrane, neke će koristiti češće, a neke ređe. Kada bilo koja kreativna adaptacija postane fiksni geštalt, osoba gubi na spontanosti. Za otklanjanje otpora potreban je „adekvatan drugi“. U terapiji, terapeutkinja je taj „adekvatan drugi“ i njena je uloga u tom slučaju reparativna.
Terapetutske intervencije imaju za cilj osvešćivanje klijentovih ranih iskustava, kao i konfrontiranje i frustriranje klijentovih šema (mehanizama odbrane). Međutim, terapeutkinja mora biti veoma pažljiva u ovome. Uvidi na terapiji su podržani jedino odnosom koji je reparativan - takvim ga čini naš kapacitet da prihvatimo klijenta kakvim jeste, da kontejniramo sadržaje koje klijent još uvek nema kapacitet da osvesti niti da za njih preuzme odgovornost. Odnos poverenja, saosećanja i poverljivosti između klijenta i nas je od suštinske važnosti za terapijsku praksu; u tome se geštalt nimalo ne razlikuje od drugih psihoterapijskih pravaca. Terapijski kontekst bi generalno trebalo da obezbedi klijentu sigurno mesto na kome se može ispoljiti bez straha od kazne, prosuđivanja, postiđivanja ili degradiranja. Na kraju krajeva, kvalitativna istraživanja pokazuju da na uspešnost terapije manje utiču određene metode i tehnike koje terapeuti koriste (15%), a znatno više faktori vezani za odnos terapeut–klijent (30%).
GEŠTALT EKSPERIMENT
Fenomenološki fokus na klijentovo iskustvo u sada i ovde daje odgovor na pitanje kako se fiksirani geštalt održava u sadašnjim odnosima sa značajnim drugima - „iz prve ruke“ u odnosu sa nama. Kada je klijentova šema jednom identifikovana, tada sledeći korak može biti eksperiment koji se odvija u bezbednosti terapijskog setinga.
Uzmimo za primer osobu koja retroflektuje - radi sebi ono što bi želela da radi drugima ili ono što bi želela da drugi rade njoj. Ukoliko se retrofleksija pojavila i učvrstila kao adaptivni mehanizam u preverbalnim razvojnim fazama, ona će pre svega biti fiksirana u telu. Kod klijenta tada postoje tenzije u određenim delovima tela ili nevoljne i nesvesne radnje, kao tikovi, koje se ponavljaju. Posmatrajući držanje, gestove, pokret, glas, terapeutkinja može da proceni da li klijent slobodno izražava ili inhibira određene impulse. Jednostavnim vežbama ona može podsticati klijenta da prvo doživi svoje telo - da pomera pažnju od glave preko lica, preko leđa i grudi, trbuha, prepona, genitalija i ekstremiteta - i postane svestan toga gde se u telu nalazi zadržana energija. Takođe, možete predložiti klijentu da govori iz dela koji je zgrčen, da tom delu da glas. Amplifikacija ili moderacija određenih gestova, je takođe korisna intervencija za povećanje svesnosti. Gestovi kao što su sleganje ramenima, isturanje brade, odmahivanje rukom, pokazivanje prstom, mrštenje ili smešak, mogu ukazati na ono što je na ivici klijentove svesnosti, ako se pojačaju ili odigraju. Na primer, klijentu koji sedi duboko zavaljen u naslonjaču i čvrsto steže ručke fotelje, mogu da predložim da taj položaj još više učvrsti. On tada može postati svestan nevoljnosti da uđe u kontakt i potrebe da čvrsto drži „stvari u svojim rukama“.
Ono što još mogu da uradim u cilju osvešćivanja je da za klijenta odigram „ogledalo“, odnosno da ponovim klijentov gest, rečenicu, da oponašam telesni položaj, u čemu moram biti izuzetno pažljiva da ne bih kod klijenta izazvala osećaj postiđenosti i na taj način izdala njegovo poverenje. Ako i kada oseti da je spreman, klijent se može osloboditi napetost i, uz moju podršku, energiju usmeriti napolje, u eksperimentu sa praznom stolicom ili na neki drugi način, ne nužno tako dramatičan. Umesto afektivne ekspresije ili katarze klijent može eksperimentisati sa fantazijama i simboličkim odigravanjima. Ponekad se prerano zatvoren geštalt može dovršiti kroz fizičku akciju. Mogu predložiti klijentu da bes fizički iskali na nekom predmetu (na primer jastuku), ukoliko ne ume da ga verbalizuje. Cilj je da klijent potpuno i slobodno izrazi osećanje koje je dugo zadržavao u sebi, ali i da mu da mesto u priči o sebi. Potrebno je da klijent ima dovoljno podrške i samopodrške da bi ovaj proces doprineo razvoju. Važno je da terapijske intervencije budu uvremenjene i prilagođene ličnosti i temperamentu klijenta, jer naposletku klijent je jedini ekspert za sopstveni život.
ŠTA I KO ISCELJUJE?
Veština, znanje, profesionalno i lično iskustvo terapeutkinje su izuzetno važni za uspešnost terapije. Međutim, ništa od ovoga nije dovoljno, ukoliko terapeutkinja nije iskreno zainteresovana za iskustva svojih klijenata. Ukoliko nije u stanju da neguje i pokaže duboko poštovanje za klijente kao osobe, za njihove keativne adaptacije i njihovu spremnost da se pred nama ogole. Takođe, terapeutkinja mora da bude u stanju da ostane dovoljno dugo sa klijentom koji pati u njegovoj teskobi i bolu bez da ga gura i spašava. Mora da bude u stanju da prihvati i potvrdi klijenta takvog kakav jeste i da čeka, koliko god je potrebno, da klijent sam odluči da li želi i kako želi da nastavi dalje. Ovde na scenu stupa veština terapeuta da podrži osobu dok se njene granice šire i menjaju i da je „drži“ dok novi Self izranja.
