Na putu razvoja, pojedinac nailazi na različite izazove ili frustracije koje, ukoliko su uvremenjene i odmerene, podstiču razvoj. Kada su izazovi i očekivanja preveliki i neadekvatni, čovek ipak nalazi način da sa njima nosi tako što razvija mehanizme odbrane. Svaki mehanizam odbrane, bez izuzetka, se pojavljuje kao kreativna adaptacija na zahteve sredine. Na primer, dete koje plače za majkom, može se umiriti tako što će početi da sisa palac. Dakle, dete zadovoljava potrebu za kontaktom sa majkom tako što umesto majčine bradavice, koja je trenutno nedostupna, u usta stavlja ono do čega lako može da dođe - svoj palac. U rečniku geštalta, naziv za ovakav način razrešavanja frustracije naziva se retrofleksija. Poznati američki par geštalt terapeuta Irvin i Mirijam Polster slikovito nazivaju retrofleksiju „hermafroditskom ulogom“. Ovo se odnosi na rascep koji osoba koja retroflektuje doživljava: ona je istovremeno i subjekat i objekat jer „zamenjuje ono što zamišlja da je uzaludno nastojanje da dođe do pažnje drugih, za manipulaciju samom sobom.“
Benefiti datog primera - deteta koje sisa palac kao zamenu za kontakt sa majkom - su očigledni: dete odlaže potrebu da bude sa majkom dok ona ponovo ne bude dostupna i umiruje se činom koji je tipičan za kontakt između deteta i majke, barem u prvih godinu dana života. Međutim, ukoliko dete ostane često i kontinuirano uskraćeno za zadovoljenje ove ili bilo koje druge bazične potrebe u ranim godinama života - ukoliko redovno biva prepušteno sebi - ono će vrlo verovatno usvojiti retrofleksiju kao dominantni mehanizam adaptacije i koristiće je čak i onda kada nema stvarne potrebe za tim. Tako retrofleksija od kreativne adaptacije postaje mehanizam odbrane koji, ne uvek ali dovoljno često, zamenjuje kontakt i čini da odnosi sa drugima prestanu da budu hranljivi za osobu koja retroflektuje.
U osnovi svih mehanizama odbrane stoje bazična uverenja ili, jezikom psihoterapije, introjekti. Realno iskustvo zanemarivanja od strane staratelja u detinjstvu je generalizovano tako da obuhvati sva buduća iskustva. U osnovi retrofleksije stoji introjekt da osoba mora sama sebi da pruži ono što joj je uskraćeno jer niko drugi to neće učiniti za nju. Međutim, odustajući od pokreta posezanja za nečim/nekim iz sredine i birajući da sama zadovolji potrebu, osoba ne dobija pravo zadovoljenje već supstitut - kao kada dete zamenjuje želju za odsutnim roditeljem željom za poklonima kojima ga ovaj obasipa. Osoba će kasnije retroflektovati autentičnu potrebu za ljudskim kontaktom, pažnjom i nežnošću, tako što će na primer prekomerno da jede, da opsesivno kupuje i gomila stvari, ili da uživa u nebrojenim seksualnim osvajanjima.
KADA MEHANIZAM ODBRANE POSTANE KARAKTERNA CRTA
Ukoliko retrofleksija postane dominantan mehanizam odbrane, možemo govoriti o retrofleksiji kao karakternoj osobini. Iako većina individua koristi čitav spektar raspoloživih mehanizama adaptacije/odbrane, svi će neke koristiti češće, a neke ređe - odnosno svi mi imamo naše omiljene načine kako da izbegnemo autentičan kontakt.
Određeni mehanizmi odbrane su tipični za pojedine karakterne strukture. Nimalo neočekivano, primetićemo da je retrofleksija dominantan mehanizam kod onih tipova ličnosti koje karakteriše izbegavanje spoljnog sveta i fokusiranost na sebe. Tako povučenost i rezervisanost osobe sa shizoidnim karakteristikama možemo tumačiti kao rezultat dugotrajne retrofleksije. Izbegavajući tip ličnosti će retroflektovati akciju kroz sanjarenje i fantazije, a opsesivno-kompulzivni kroz opsesivne ruminacije, kompulzivno se fokusirajući na uzroke i posledice problema umesto na moguće rešenje. Pasivno-agresivni će selektivno retroflektovati bes. Zavisni će, takođe, iz straha od odbacivanja retroflektovati negativne emocije prema onome od koga zavisi umesto da ih ispolji. Paranoidne fantazije, takođe, možemo interpretirati kao ekstremni vid retrofleksije. Na primer, paranoidna osoba koja strahuje da je progonjena od strane tajnih službi, indirektno pridaje sebi izuzetnu važnost i značaj i, na ekstreman način, izbegava osećaj usamljenosti.
Granične i histrionične karakterne strukture nemaju kapacitet za retrofleksiju, za njih je, naprotiv, karakteristična impulsivnost kao njena polarnost. Ipak, kod graničnih tipova ličnosti može se pojaviti patološka retrofleksija u formi samopovređivanja. Najveću sklonost ka retrofleksiji, ipak, pokazuje narcistički tip ličnosti jer je to pouzdani način da održi fokus na sebi i potvrdi samodovoljnost. Jedan oblik retrofleksije je čak nazvan narcistička retrofleksija.
DVA OBLIKA RETROFLEKSIJE
Umesto da usmeri ponašanje prema adekvatnom spoljašnjem objektu i oslobodi mobilisanu energiju u pravcu zadovoljenja potrebe, osoba koja retroflektuje okrenuće energiju ka unutra i usmeriti ponašanje ka sebi. Na taj način ona postaje ujedno subjekat koji vrši radnju i objekat koji zadovoljava potrebu. Dakle, osoba može da čini sebi ono što želi da učini drugome, kao u slučajevima samo-povređivanja kada je bes zbog zanemarivanja ili zlostavljanja od strane (moćnijeg) značajnog drugog okrenut ka sebi jer postoji strah od kažnjavanja ili odbacivanja ako bi se bes ispoljio. Petruška Klarkson u knjizi Geštalt savetovanje u akciji citira Frica Perlsa, oca geštalt terapije, koji samoubistvo definiše kao retroflektovanu forma ubistva.
Drugi oblik retrofleksije je kada osoba čini sebi ono što joj je uskraćeno od strane značajnog drugog, kao u slučaju bebe koja sisa palac dok je majka nedostupna. Često možemo primetiti kod drugih, a verovatno smo i sami iskusili, da kada govorimo ili mislimo o bolnim temama umemo da obrgrlimo sebe rukama ili zavučemo ruku pod majicu i naslonimo bradu na ruku u gestu kojim tešimo sebe. Na taj način, retrofleksija može da bude značajan izvor podrške samom sebi kada je podrška spolja realno nedostupna. Međutim, ukoliko osoba na ovaj način „zbrinjava sebe“ čak i kada postoji izvor spoljnje podrške, tada možemo govoriti o narcističkoj retrofleksiji.
Setite se koliko osoba poznajete koje umeju sebe da nazovu pogrdnim imenima kada u nečemu pogreše ili na bilo koji način ne ispune sopstvena očekivanja. Takođe, da li su vam poznati ljudi koji preterano sažaljevaju sebe, kao i ljudi koji preterano hvale i veličaju sebe? Sve su to oblici retrofleksije.
OD RETROFLEKSIJE DO DEPRESIJE
U odnosu u kome postoji stvarna neravnoteža moći (kao između roditelja i dece), slabija strana može da odustane od svojih potreba ako je iskustvo tog odnosa naučilo da one neće biti zadovoljene. Osoba na osnovu iskustva zanemarivanja može izgraditi uverenja tipa „ja nisam dovoljno dobra“ ili „ja sam bezvredna i ne zaslužujem da moje potrebe budu zadovoljene“. Ukoliko se impuls za posezanjem kažnjava, posebno u razvojnim fazama autonomije i inicijative (2-6. godina), dete može naučiti da svoju prirodnu agresiju, koja je zapravo zdrav impuls posezanja, hronično vraća ka sebi. Tako možemo videti besno dete, ili kasnije odraslog čoveka, koje se smiruje tako što udara glavom o zid.
Društvo, neizbežno, uči svoje subjekte da suzbijaju agresiju kako bi sprečili sukobe koji se mogu završiti fatalno. Problem nastaje kada se neselektivno suzbija svako agresivno ponašanje. Suzdržavanje impulsa koji sadrži snažnu energiju (ljutnju/bes) dovodi do okretanja energije ka unutra što se može manifestovati kroz telesnu napetost, trajni karakterni oklop, fizičke poremećaje i somatska oboljenja. Petruška Klarkson čak ide toliko daleko da dijabetes, artritis i rak tumači kao posledice dugotrajne retrofleksije. Ukoliko se retrofleksija pojavila i učvrstila kao adaptivni mehanizam u preverbalnim razvojnim fazama, ona će pre svega biti fiksirana u telu. Mišići zdrave osobe nisu ni zgrčeni ni relaksirani, već su u stanju spremnosti za akciju. Kod neurotičara postoje tenzije u određenim delovima tela ili nevoljne i nesvesne radnje, kao tikovi, koje se ponavljaju.
Gomilanje prekinutih akcija, neoslobođene energije, ugušenih impulsa, neostvarenih planova i neispunjenih snova, ili geštaltističkim jezikom nezavršenih poslova, vodi na kraju i u depresiju. Krajnje pojednostavljeno, impuls da se zadovolji primarna potreba - npr. da se zadovolje kritikujući i odbacujući roditelji konstantim pokušajima samounapređivanja - i dalje postoji bez vere ili nade da je zadovoljenje moguće (osoba duboko u sebi zna da je roditelji nikada neće prihvatiti šta god ona učinila).
RETROFLEKSIJA NA TERAPIJI
Jedan od prvih zadataka terapije je dati odgovor na pitanje zašto neko uskraćuje sebi pravo na određenu potrebu, i umesto da nađe zadovoljenje u odnosu sa drugim, nastavlja da biva „sam svoj majstor“. Do odgovora se stiže kroz osvešćivanje introjekata odnosno bazičnih uverenja o sebi koje je osoba usvojila najčešće u ranom detinjstvu slušajući, gledajući i oponašajući značajne druge, najpre roditelje. Fenomenološki fokus na iskustvo u sada i ovde daje odgovor na pitanje kako se retrofleksija održava u sadašnjim odnosima sa značajnim drugima, pa i u odnosu sa terapeutom.
Znati zašto i kako istrajavamo u nekim po nas štetnim ili, u najbolju ruku, nekorisnim ponašanjima je izuzetno značajno, ali ne garantuje odustajanje od istih. S obzirom da na jednom nivou osoba koja retroflektuje dozvoljava sebi zadovoljenje maskirane potrebe, otpor da se odustane od retrofleksije je veliki. Međutim, zadovoljenje/zadovoljstvo nikada nije potpuno jer osoba istovremeno doživljava da nema prava na originalnu/autentičnu potrebu.
Razrešenje retrofleksije podrazumeva obrtanje smera retroflektovanog čina od unutrašnjosti (protiv selfa) ka spoljašnjosti (self u odnosu). Sigurnost terapeutskog odnosa daje okvir za artikulisanje i ispoljavanje originalne/skrivene/nepriznate potrebe, za ponovljeno odigravanje retroflektovane akcije, kao i za isprobavanje novih načina ispoljavanja i zadovoljenja autentiče potrebe.
