Imam prijateljicu sa kojom se znam od prvog razreda osnovne škole. U obdanište sam, sticajem okolnosti, išla samo par meseci i ovo osnovno-školsko prijateljstvo je najduže u mom životu. I mada se ne čujemo često, a viđamo još ređe, ona ima posebno mesto u mom srcu. Nedavno sam je sanjala (posle par meseci izostanka kontakta) i ispostavilo se da je ona to isto veče razmišljala o meni. Poslala sam joj poruku i upitala kako je, na šta mi je ona odgovorila šta radi. Uzela sam taj odgovor zdravo za gotovo. Razmenile smo još nekoliko kratkih redova, ja sam iznela moje trenutne preokupacije, a onda se svaka vratila svom danu i različitim poslovima.
Dozvoljavam sebi taj luksuz da dugo ostajem sa nekim događajima i razmišljanjima koji bi se nekom drugom učinili malo bitnim, čak nevažnim. Ne govorim o opsesivnim ruminacijama (preživanje iste stvari iznova i iznova) niti preuveličavanju i dramatizaciji koji vode u nezdrave fantazije, već o detaljima koji otkrivaju ono što je prećutano, pretrčano, zaobiđeno, sklonjeno, a važno. Ova opčinjenost detaljima odlika je radoznalog uma i poseduje je svako ko želi da pronikne u intrapsihičke procese i interpersonalne odnose, bio on ili ona terapeut, umetnik, ili nešto sasvim treće.
Dakle, desilo mi se da sam posle razmene poruka sa svojom najstarijom prijateljicom ostala zapitana oko dve stvari - zašto mi je na „kako si“ odgovorila nabrajanjem nedavnih događaja, i zašto je to nabrajanje upakovala tako kao da joj se baš ništa važno ne događa u životu. Zapravo, ova kratka razmena, nagnala me je da razmišljam o tome zašto često na „Kako si?“ odgovaramo šta radimo, i zašto, isto tako često, na „Šta radiš?“ odgovaramo sa „Ništa posebno“. Onda sam se setila značajnog broja onih koji na „kako si“ odgovaraju listom žalbi ili čuvenom krilaticom pasivnih „kako mora“, i bilo mi je jasnije zašto neko (a taj neko sam neretko i ja sama) bira da skrene od osećanja ka radnjama umesto da kuka, onda kada se ne oseća baš najbolje, a ne želi da se pretvara. Ne kažem da je to slučaj s mojom prijateljicom, možda je prosto bila u gužvi kad je odgovarala na moju poruku, ali svakako je neću pustiti da pretrči preko „kako si“ kad se sledeći put budemo videle.
Pitanje sa kojim sam duže ostala je ono drugo - zašto na „šta radiš“ ili „šta ima novo“ često odgovorimo sa „baš ništa“ ili „ništa posebno“. Naravno, apsolutno je nemoguće da se nekome koga niste videli mesecima, danima, pa čak i par sati, nije baš ništa desilo u međuvremenu. Mnogo je verovatnije da taj neko ne smatra da je to što mu se desilo vredno deljenja. Možda je osoba sa kojom ste se sreli posle određenog vremena, baš jutros jela najbolju kajganu u svom životu ili beskrajno uživala u par ukradenih trenutaka provedenih u ispijanju kafe na klupi u parku, ali ona to neće podeliti s vama jer smatra da to nije ono što vi želite da čujete.
Psihološkim jezikom rečeno, ono što se dešava u susretu između dvoje ljudi koji se mimoilaze u pitanjima i odgovorima je da jedno od njih (u ovom slučaju onaj upitani) prekida ciklus kontakta u fazi između mobilizacije i akcije, ili zbog projekcije („Ovu osobu sigurno ne zanima da čuje kako sam jeo odličnu kajganu.“) ili zbog nekog introjekta („Ja nisam zanimljiva osoba i niko ne želi da sluša moje dosadne priče.“). Naravno, možda vam je pitanje „šta radiš“ postavljeno iz čiste kurtoazije i kada to znate, logično je da birate da ga „pretrčite“ (ukoliko niste raspoloženi da opširnim i zamornim odgovorom kaznite osobu koja vam ga je postavila zbog očiglednog licemerja). Ali neretko ljudi (a pod ljudima podrazumevam i sebe) biraju da ne dele događaje koji su za njih bili inspirativni i hranljivi, ako smatraju da sagovorniku oni neće biti jednako zanimljivi.
Znate šta, to je sasvim tačno. Sagovornik sigurno neće uživati u priči o „ispijanju kafe na klupi u parku i posmatranju raznih zanimljivih likova iz kraja, dok vam komšijin živahni terijer uporno donosi lopticu da mu je još jednom bacite...“, koliko ste vi uživali u samom doživljaju. Ali će saznati nešto novo o vama, podeliće sa vama uživanje u tim trenucima i vaš odnos će, bar za trenutak, postati dublji i topliji. Možda će se sagovornik pronaći u vašoj priči i osetiti vam se bliskijim nego ranije. Možda sedenje po klupama i voajerisanje prolaznika nije njegov „fazon“, ali će mu biti drago što ste podelili sa njim sećanje na jedan intiman trenutak. Možda će pomisliti „Baš je čudan ovaj čovek“ i otpisati vas za ubuduće. Ali ništa od ovoga se neće desiti ako ne rizikujete i na pitanje „šta ima“ odgovorite jednim uobičajenim „ništa posebno“.
Mi često verujemo da su naši životi nezanimljivi i nebitni kad ih poredimo sa filmovima, romanima i senzacionalističkim novinskim pričama. Hičkok je govorio da je film život iz kog su izbačeni svi dosadni delovi. I mada je Hičkok jedan od mojih omiljenih reditelja, ja jednako uživam čitajući Prusta koji je čarobno tkanje svog izgubljenog vremena ispleo iz tananih niti običnog i svakodnevnog, i verujem onome što je rekao Flober -- da je život svakog čoveka dostojan romana.
Imam sreću da poznajem neke izuzetne ljude i često sam tužna, a ponekad i ljuta (kada mi je teško da budem tužna, pokrijem tugu ljutnjom), što ti ljudi ne znaju koliko su izuzetni. To su ljudi, kao moja prijateljica sa početka priče, koji tiho i nenametljivo nose svoju izuzetnost. To su ljudi koji odgovorno i autentično obavljaju svoj posao, odgajaju decu, podržavaju partnera, porodicu i prijatelje onda kada im je to najpotrebnije. I sve ovo rade sa mnogo ljubavi i strpljenja. Ja uvek volim da čujem njihove blesave anegdote iz prevoza ili redova u pošti, da znam šta su sanjali i šta su lepo jeli, šta im je zapalo za oko na televiziji ili u novinama, da li im je nešto privuklo pažnju na ulici ili u parku i sve one „dosadne“ sitnice koje su učinile da im taj dan bude drugačiji od prethodnih.
Želim da ovaj tekst završim sa nekoliko navoda iz knjige Irvina Polstera „Život svakog čoveka je vredan romana“ (Izdavač: Esotheria, Beograd, 1994). Ono što tek načinjem ovim tekstom i mnogo, neuporedivo više, naći ćete u ovoj knjizi koju najtoplije preporučujem.
“Ljudi često poslednji shvate dramu sopstvenog života. Dive se avanturama drugih, ne zavirujući u sebe da vide kako i njihovi životi imaju isto toliko mogućnosti. /…/ Često se nepromišljeno odriču svog autorstva. Sopstvenim životnim iskustvima ne pridaju istu važnost kao doživljajima likova iz romantičnih romana ili popularnih televizijskih ljubavnih serija. Umesto toga, postavljaju visoke standarde za zanimljivost doživljaja, zahvatajući vodu života krupnom mrežom, tako da mnogo toga iscuri. Možda misle da je, da bi bili zanimljivi drugima, neophodna rečitost, ili da treba da budu društveni, seksi ili poznati. Ako nemaju lepa usta, ako su tihi i povučeni, ako govore dijalektom svog kraja ili imaju naivne političke stavove, smatraju da će ih drugi izbegavati. /…/ Ono što često promakne neprimećeno su mali događaji koji životu daju sadržaj i kontinuitet.
Danas, uz sve ono što sam naučio, tehnički i ostalo, još uvek priznajem da je oduševljavanje ljudima koji mi dolaze na terapiju i dalje najvažniji faktor u mom radu. U svakom slučaju, u obilju psihološkog materijala koji sam pročitao, postoji, uz izvesne značajne izuzetke, tek uzgredno pominjanje prirode ljudskih života ili toga kako je za pacijente dobro da osete sopstvenu izuzetnost.”
Mojoj najstarijoj prijateljici i najdužem prijateljstvu
