Strah od javnog nastupa
Pre nekoliko godina trebalo je da održim niz javnih predavanja. Kao nemali broj ljudi, i ja sam imala - i još uvek imam - tremu od javnog nastupa. Ta trema nikada nije bila tolika da „zablokiram“ odnosno da zaboravim šta sam htela da kažem, ali grlo bi mi se doslovno steglo i izgurati kroz njega glas zadovoljavajućeg volumena bio je pravi poduhvat. Glas bi mi postajao slabašniji i tiši nego inače, a ponekad bi i zadrhtao. Ponekad sam usled naleta adrenalina drhtala cela, a najveći strah bi mi bio da ne pocrvenim i tako svima otkrijem svoju ranjivost i sramežljivost. Samo sam snagom volje i kontinuiranim izlaganjem uspevala da zadržim prividnu smirenost u aktivnosti koja mi nije bila prijatna, ali mi je bila potrebna. Ne samo da sam smatrala da imam šta da kažem, već sam osećala ogromnu satisfakciju kada bih se izložila uprkos strahu.
Čega sam se plašila? Onoga čega se najveći broj govornika plaši - da ne ispadnem glupa, smešna ili i jedno i drugo! U mojoj porodici -- a verujem da se moja porodica po tome ne razlikuje mnogo od većine porodica -- stid je imao mnogo lica. Strašno je bilo ne znati nešto što drugi znaju. Strašno je bilo pitati i tako otkriti svetu da ne znaš. Strašno je bilo pogrešiti u nečemu što bi trebalo da si već savladala. Stid je bio vezan najčešće za neznanje, ali ne i isključivo. Strašno je bilo pokazati da si ranjiv, da te je moguće povrediti, zbuniti ili uzdrmati na bilo koji način. Najstrašnije je bilo pokazati ljutnju i bes, odnosno „izgubiti kontrolu“ nad sobom.
Kako se zaustavljamo?
Sve ovo što sam navela bila su moja najdublja uverenja - ono što u teoriji geštalt psihoterapije zovemo bazičnim introjektima. To su ona uverenja o nama i svetu oko nas koja smo preuzeli od značajnih drugih, najčešće roditelja. To nije nužno ono što su nam roditelji govorili. Deca uče gledajući. Deca malo slušaju mamu i tatu, ali ih zato mnogo imitiraju. Imitacija zaista jeste najiskrenija forma obožavanja. Dete svoju ljubav i lojalnost prema roditeljima pokazuje tako što ih imitira i u njihovim najgorim zabludama.
Introjekcija kao adaptivni mehanizam uglavnom ide ruku pod ruku sa projekcijom. Moje uverenje može biti da ne smem ispasti glupa. Ovo uverenje može da kreira očekivanje da ću se u određenoj situaciji u kojoj treba da pokažem znanje zbuniti, zaboraviti, zablokirati, propustiti nešto da primetim i slično. Ovako uvezani uverenje i očekivanje kreiraju jedan začarani krug koji psiholozi često zovu „samoostvarujuće proročanstvo“.
Na primer, zamislimo studentkinju koja polaže ispit i plaši se da će ispasti glupa jer se neće setiti pravog odgovora u pravom trenutku. Njen strah je toliko veliki da joj ne dozvoljava da se fokusira i ona zaista zaboravlja odgovor, koji bi inače znala da je probude u sred noći. U presudnom trenutku odgovara pogrešno, potpunom besmislicom, čime ispunjava svoje očekivanje. Stid koji oseća jer je „lupila“ je ogroman i da bi sačuvala sebe od ponovnog posramljivanja, ona odustaje da izađe na ispit dok ne nauči baš sve i ne bude sigurna da neće pogrešiti. Ali pošto nikad neće moći da zna koliko i profesorka, nikada neće biti sigurna u svoje znanje i ulagaće besmislene napore u jedan nemogući projekat, podrivajući svoje samopouzdanje i smanjujući šanse ne samo da položi, već da uopšte ponovo izađe na ispit.
Kako se izlazi iz začaranog kruga?
Nevolja sa samoostvarujućim proročanstvom je što ono naizgled daje legitimitet našem strahu i povlačenju. Što se više puta „opečemo“ to ćemo više verovati da je naš strah opravdan. Ono što potpuno gubimo iz vida je da je svaka nova situacija, upravo to - nova situacija. To što liči na neku staru, ili na mnoge stare, ne čini je manje novom. Svaka nova situacija otvara nam brojne nove mogućnosti: da ne ponavljamo iste greške, da donosimo informisanije odluke, da se oslonimo na znanje i iskustvo koje imamo, da posegnemo za unutrašnjom ili spoljnom podrškom ukoliko nam je potrebna pomoć. Zašto ne bismo zatražili pomoć? I to je u redu. Ne moramo se uvek oslanjati samo na sebe. Na primer, možemo se pre ispita naći sa profesorkom, objasniti da imamo veliku tremu pred ispit i zamoliti je da ima razumevanja ukoliko nam „mozak stane“ i da nam dovoljno vremena da odgovorimo. Strah nije ljubav da se uvećava kada se deli. Kada se strah podeli, on se umanjuje.
Ono što uspešna psihoterapija najpre obezbeđuje su svesnost i uvidi kako nas naša negativna uverenja o sebi i uobičajene šeme ponašanja, ono što volim da zovem autopilotom, zaustavljaju u samoostvarivanju i čine nesrećnim. Cilj geštalt terapije nije da po svaku cenu otkrijemo zašto nešto činimo, već kako to činimo. Ako znamo kako i kada radimo nešto što za nas nije dobro, znaćemo kako i kada da se zaustavimo i probamo nešto drugo. Opasnost aktiviranja autopilota je u tome što nismo svesni svojih autentičnih potreba u datom trenutku. Identifikujući situaciju ili problem kao stari i uvek isti, propuštamo da primetimo ono što je ovog puta novo i drugačije.
Promena zahteva posvećenost
Da li vam se dešavalo da posle mnogo truda iskoračite iz svog uobičajenog obrasca ponašanja (ne oćutite nepravdu, na agresiju odgovorite suprotstavljanjem umesto povlačenjem), čestitate sebi na trijumfu, a onda već sledeći dan ponovite svoju staru, dobro poznatu šemu? Kako se osećate kada se to desi? Poraženo? Razočarano? Kao da je sav vaš trud uzaludan i da koliko god pokušavali da se promenite, ništa se zapravo istinski ne menja?
Nema razloga da se osećate poraženim. Sve naše šeme ponašanja ili adaptacije ili mehanizmi odbrane imaju svoju funkciju. One su u određenom trenutku naših dečijih života bile najbolji mogući odgovor koji smo imali na zahteve sredine. Štitile su nas onda kad nije bilo druge zaštite. Služile su nam nekad i nastaviće da nam služe do kraja života jer to je njihov smisao. U međuvremenu smo ipak porasli i razvili neke nove veštine i adekvatnije odgovore na frustracije. Ako me moj partner danas povredi ili iznervira, ja ću mu to reći, konfrontiraću se uz rizik da mu se to ne svidi, umesto da se povučem u sebe i durim tri dana kao kad sam imala pet godina. Neki drugi petogodišnjak bi na uskraćivanje ili odbijanje odgovorio plačem i drekom, a neki odrasli muškarci i žene će i dan danas ovako reagovati (agresijom i „histerisanjem“) kada nešto ne mogu da dobiju.
Većina ljudi ponekad regresira. U situacijama velikog stresa i emotivne napetosti, naš frontalni korteks zakaže i uključi se limbički deo mozga -- onaj autopilot o kome sam već govorila. Takođe, autopilot je aktivniji kada sami sebe dovedemo u stanje velike frustracije neprekidnim ruminiranjem nad prošlošću ili brigama zbog budućnosti. Odlika zrelosti je preuzimanje odgovornosti za svoje reakcije i prihvatanje posledica sopstvenog ponašanja. To možda ne zvuči jednostavno ni zabavno, ali je neopisivo oslobađajuće. Kada preuzmemo odgovornost za sopstveno ponašanje, prestajemo da budemo žrtve drugih, okolnosti, sudbine. Ovo ne znači da smo svemogući i da treba da preuzmemo kompletnu odgovornost za životne okolnosti i situacije u kojima se nalazimo. Nepobitna je činjenica da su neki od nas imali neuporedivo bolju startnu poziciju u životu od drugih. Ono za šta jesmo u potpunosti odgovorni kao odrasli ljudi je naš odgovor sredini na ono što nam iz sredine dolazi.
Paradoksalna teorija promene: Priznaj ono što jeste i otvorićeš put ka promeni kojoj težiš
Ja sam stidljiva osoba. Sumnjam da će mi ikada biti sasvim prijatno da govorim javno, pred velikom grupom. Ipak, to činim u raznim situacijama i tada neretko osećam uzbuđenje i zadovoljstvo. To činim uprkos neprijatnosti onda kada mislim da je to potrebno i korisno -- za mene i za druge. Ono što sam otkrila da mi pomaže u tim trenucima je ne da sakrijem svoju stidljivost već da je priznam. Nekada je dovoljno da je priznam samo sebi, a nekada pomaže da je podelim sa drugima.
Ljudi koji su preplavljeni bilo kojim strahom veruju da im spas može doneti samo njegov nestanak. I možda je logično da želimo da se potpuno oslobodimo straha, posebno ako nas ometa u funkcionisanju ili čak parališe. Ali nije realno. Realno je naučiti kako da funkcionišemo, i to dobro funkcionišemo, uprkos strahu, a za to prvo moramo da ga priznamo, pre svega sebi, a ponekad i drugima. U redu je plašiti se. Priznanje da se plašimo ne čini nas kukavicama, naprotiv. Hrabrost nije odsustvo straha, ludost jeste.
