• Irena Simic

Šta nam poručuju panični napadi

Kao tinejdžerki dešavalo mi se da u stanjima velike emotivne uznemirenosti počnem da se gušim. Iznenada bih osetila kako mi nedostaje kiseonika i pokušavala bih da ga zevanjem i „gutanjem“ vazduha nadoknadim. Osećala sam se - a verovatno i izgledala - kao riba na suvom. Godinama kasnije, saznaću da se ono što mi se tada dešavalo zove hiperventilacija i da mi zapravo nije nedostajalo kiseonika već ugljen dioksida. Moje netipično hiperventiliranje bilo je jedna tipična manifestacija paničnog napada.


U vreme kada sam doživljavala panične napade, nisam imala ni ideju zašto mi se sve to dešava. Bila sam ipak dovoljno svesna, savesna i zainteresovana za svoje psihofizičko blagostanje da zatražim podršku psihoterapeuta za razvojne teškoće sa kojima sam se suočavala. Na terapiji se nikada nisam bavila svojim simptomom, ali je simptom „magično“ nestao kada sam intuitivno počela da rasvetljavam pozadinu iz koje se simptom pojavio.

PANIČNI NAPAD NIJE ISTO ŠTO I PANIKA

Panika je bezimeni užas koji čovek oseća u beznadežnoj situaciji. To su situacije rata, prirodnih katastrofa, terora svake vrste koji čoveka parališe i čini ga bespomoćnim ne dopuštajući mu da se spasi bežanjem ili borbom - instinktivnim odgovorima na životno ugrožavajuću opasnost. Panični napad je u svojoj manifestaciji sličan panici, ali je kontekst u kom se pojavljuje potpuno drugačiji. Panični napadi nastupaju iznenada, naizgled ničim izazvani. Strah je bez obzira na nedostatak stvarnog povoda ogroman i parališući, telesni simptomi su nepodnošljivi, a osoba zaista veruje da će ili umreti ili poludeti. Iako razloga za strah objektivno nema ili je razlog nerealan - osoba na primer verije da će joj pozliti u autobusu, na ulici, u liftu, dok stoji u redu, ili čak dok je sama u kući - strah je veoma realan.

Nepredvidljivost paničnih napada je ono što posebno plaši osobe koje ih doživljavaju. Pošto ne postoji realan povod za strah, osobe počinju da ga vezuju za situacije u kojima se on najčešće pojavljuje ili za telesne simptome uznemirenosti. Tada se kreira jedan začarani krug u kom i najmanji simptom - na primer ubrzan rad srca posle penjanja stepenicama - pokreće panični napad, i tako izolovani panični napadi prerastaju u panični poremećaj koji doslovno zaustavlja život osobe. Prepoznajući i najbezazlenije situacije - vožnju autobusom, odlazak na pijacu, izlazak u bioskop, kafić ili klub - kao potencijalno opasne, osoba počinje da ih izbegava i da ograničava sebi kretanje dok se potpuno ne zatvori u kuću i u sebe. Stoga ne iznenađuje što preko 30% osoba sa paničnim poremećajem ima bar jednu epizodu depresije tokom života (neka istraživanja pokazuju i da je taj procenat znatno viši, do 70%).

PANIČNI NAPAD KAO ODGOVOR NA „GUBITAK TLA POD NOGAMA“

Kao i većina adolescenata, u vreme kada sam doživljavala panične napade suočavala sam se sa važnim odlukama za koje sam verovala da će oblikovati moj budući život. Trebalo je odabrati fakultet, uskladiti svoje želje sa mogućnostima, izboriti se sa neslaganjima i brigama roditelja, ponovo promeniti sredinu, ponovo postati deo nove grupe, ponovo se dokazivati kao đak i kao drugarica, ponovo tražiti svoje mesto u svetu; previše očekivanja od jednog mladog čoveka, premalo vremena i previše prostora za grešku - bar sam tada tako mislila. Verovala sam da ne smem da pogrešim, da me greška može previše koštati; da mi, umesto srećne budućnosti, pogrešna odluka garantuje propast.

Kada se osoba obrati psihoterapeutu zbog paničnih napada, vrlo brzo se u njenoj pozadini otkriva događaj ili okolnost koja prethodi poremećaju. Najčešće su to porodični sukobi, razvod, napuštanje, smrt bliske osobe, telesna bolest, rođenje deteta, napeta situacija na poslu, završetak srednje škole ili fakulteta, traženje posla i slično.

Naravno, neće svaka osoba na suočavanje sa preterano stresnom situacijom ili novom razvojnom fazom reagovati paničnim napadom. Potrebna je kombinacija ličnih sklonosti i životnih okolnosti da bi se kreirala ova adaptacija. Ljudi koji su skloni da na preveliku frustraciju odgovore paničnim poremećajem, skloni su i anksioznosti. Sklonost anksioznosti takođe je kombinacija urođenih sklonosti, odnosno temperamenta, i stečenih sklonosti koje su opet uslovljene okolnostima odrastanja. Tako će na primer ljudi koji su po prirodi introvertni i skloni oprezu „lako“ razviti anksiozni poremećaj ako su u ranom detinjstvu imali iskustvo teške bolesti, hospitalizacije i odvajanja od roditelja. Ovo iskustvo ostaje doslovno zapisano u neuronskim mrežama mozga i sve naknadne situacije odvajanja mogu pokrenuti ove „zapise“ i sa njima uvezane jake telesne senzacije.

Mnogo je vremena i reparativnih iskustava potrebno da se u mozak „utisnu“ i drugačiji odgovori na ekstremnu frustraciju. Hranljivi i negujući odnosi sa prijateljima i partnerima su često dovoljna korektivna iskustva i ljudi srećni da ih imaju mogu iz njih crpiti dovoljno podrške i snage da se nose sa svim životnim izazovima. Psihoterapija je takođe jedno veoma vredno reparativno iskustvo koje stoji na raspolaganju svima koji ne nalaze dovoljno podrške u svojoj neposrednoj okolini.

ŠTA NAM PORUČUJE PANIČNI NAPAD

Najčešći simptomi koji se pojavljuju u toku paničnog napada su sledeći: gušenje, lupanje srca, vrtoglavica, „gumene“ noge, trnjenje u rukama i nogama, stezanje i bol u grudima, preznojavanje, drhtanje, suva usta, otežano gutanje, mučnina, zamagljen vid, blokada misli, doživljaj izmenjenosti sredine ili nas samih. Ako je pozovemo da upotrebi metaforu, osoba koja doživljava panični napad najčešće će ga opisati kao „gubitak tla pod nogama“, a to je ono što panični napad u suštini jeste - gubitak sigurne baze i samopodrške.

Panični napad nam poručuje da nismo spremni za sledeći korak u životu jer verujemo da nemamo dovoljno spoljašnje ni unutrašnje podrške za ono što dolazi (fakultet, posao, brak, samostalan život, roditeljstvo, razvod, bolest, smrt). Panični napad odlaže trenutak suočavanja sa životnom krizom ili izazovom, tako što primorava osobu da odvrati pogled od onoga sa čim treba da se sretne. Simptomi su tu kao distrakcije koje osobu zaslepljuju i parališu, držeći njen pogled fiksiranim na ono što se neposredno dešava u telu, blokirajući svaku misao i čineći da okolina nestane - a sa razmišljanjem i okolinom da nestane i sva podrška i samopodrška.

NEMOJTE BEZUSLOVNO VEROVATI VAŠIM PANIČNIM NAPADIMA

To što osoba oseća da nema dovoljno samopodrške da se pojavi, da rizikuje, da iskorači iz poznatog, da traži nešto za sebe, ne mora da znači (a najčešće i ne znači) da ona nema kapaciteta da sve ovo učini. Srećom, naši osećaji nas ponekad varaju, a posebno onda kada su obojeni strahom. Panični napad je kao uplašeni roditelj koji neselektivno zaustavlja dete u svakoj akciji iz straha da se ovo ne povredi. Štiteći ga od opasnosti, ovaj prebrižni i prezaštićujući roditelj zaustavlja svaki detetov pokret, pa i onaj koji vodi znanju, iskustvu, kompetentnosti. Verujem da mnoge anksiozne osobe mogu da prepoznaju svoje roditelje u ovom opisu. Naravno, ovo nije pravilo. Mnogi anksiozni ljudi odrastali su pored nezainteresovanih, nepredvidivih ili čak nasilnih roditelja, što je takođe dovelo do toga da se osećaju nesigurnim i nekompetentnim. U oba slučaja, podrška je izostala - u drugom vrlo direktno i očigledno, u prvom indirektno. Prebrižni roditelji koji iz najbolje namere rade sve za svoju decu posredno im poručuju da ona sama nisu sposobna da to isto urade za sebe.

PREPORUKA ZA RAD NA SEBI

Ukoliko verujete da ste anksiozni, da imate panične napade ili možda čak panični poremećaj, a iz bilo kog razloga ne želite ili ne možete da idete na psihoterapiju, toplo vam preporučujem knjigu našeg vodećeg stručnjaka iz ove oblasti Vladana Starčevića „Bez straha o strahu panici i fobiji“. Ova knjiga je zamišljena kao vodič za prihvatanje i lečenje straha i sadrži mnoštvo korisnih saveta i vežbi koji će vam pomoći da se lakše nosite, a možda i potpuno izborite sa problemom.


 

+381 60 33 00 609

Bulevar Despota Stefana 1a, Beograd, Srbija

  • Facebook

©2020 by Irena Šimić PSIHOTERAPIJA. Proudly created with Wix.com