Priznajem da sam godinama - i to baš onim godinama kada mi je subjektivni osećaj stagnacije bio najsnažniji - sastavljala poduže spiskove novogodišnjih rezolucija koji bi svi manje više ličili jedan na drugi. Protok vremena jedva da je imao ikakvog uticaja na dužinu i sadržaj mojih spiskova. Onda sam, pre pet godina, baš u vreme kada sam započela edukaciju za geštalt psihoterapeuta, 2014. donela samo jednu rezoluciju - da budem prisutna u svemu u čemu sam. To je bio kraj mojih spiskova.
Neki datumi u godini, više od drugih, pozivaju na „svođenje računa“. Nova godina je jedan od tih datuma kada se osećamo pozvanim da napravimo procenu svog života (kao da je tako nešto uopšte moguće), da vidimo gde jesmo u odnosu na to gde bismo želeli da budemo. Ovakva sumiranja i samoprocenjivanja, čak i kada su pozitivna, mogu da otvore neke stare rane, prizovu nedosanjane snove i neispunjene čežnje - sve ono što u geštaltu zovemo nezavršenim poslom - čineći da se u vreme, kada je imperativ slaviti i biti srećan, osetimo u najboljem slučaju melanholično, u najgorem depresivno i suicidalno. Zato je sada dobar trenutak da pogledamo u nezavršene poslove.
Šta je nezavršeni posao?
Već su pioniri psihoterapije Pjer Žane i Sigmund Frojd primetili da potisnuta trauma ima tendenciju da se vraća kroz snove, fiks ideje, i kompulzivno ponašanje.
Nije u osnovi svakog nezavršenog posla trauma, ali jeste nešto što je specifično za traumu: nemogućnost integracije iskustva. U geštaltu postoji nešto što se zove ciklus iskustva ili ciklus kontakta, što je u principu isto, a opisuje način zadovoljenja potrebe. Da bi potreba bila zadovoljenja, ciklus ne sme biti prekinut ni u jednoj fazi. Postoji čuvena anegdota o Betovenu koji leži u svom krevetu pokušavajući da zaspi, dok mu san remeti sused koji u stanu ispod njegovog vežba partituru na klaviru i uporno greši kada treba da odsvira poslednji ton. Anegdota se završava tako što Betoven u kućnoj haljini sa noćnom kapicom na glavi silazi kod suseda podiže ga od klavira i sam nabada pravi ton. Ova anegdota se naširoko prepričava u psihoterapijskim krugovima kada treba dati primer nezavršenog posla.
Mnogo manje simpatičan, ali daleko učestaliji primer nezavršenog posla je kada se „istresemo“ na decu ili partnera jer smo opet morali prekovremeno da radimo ispravljajući brljotinu nadređenog. Ili kada prasnemo na majčinski nastrojenu prijateljicu koja uporno hoće da nam pomogne oko nečega što (naravno!) možemo dovoljno dobro da uradimo sami.
Dakle u osnovi nezavršenog posla je nezadovoljena potreba kojoj se vraćamo kroz re-kreiranje sličnih situacija i odnosa u sadašnjosti, ne bi li je ovog puta zadovoljili. Naravno, nećemo se vraćati svakoj nezadovoljenoj potrebi, naprotiv, preko većine prelazimo svakodnevno ni ne osvrnuvši se, prosto jer su nezadovoljene potrebe prirodan deo životnog toka. Neke potrebe su ipak primarnije od ostalih - potreba za ljubavlju, obuhvatanjem, prepoznavanjem, prihvatanjem, između ostalog. Ako ostanemo uskraćeni za neku od ovih bazičnih potreba u formativnim godinama života (onim ranim godinama kada se formira jezgro ličnosti) velika je verovatnoća da ćemo tražiti njihovo zadovoljenje godinama kasnije - nažalost često na pogrešnim mestima i na pogrešne načine.
Da nevolja bude veća, često nećemo ni znati šta je to što tražimo niti da nešto uopšte tražimo. Samo ćemo primetiti da stalno „upadamo“ u iste situacije u kojima ne umemo da „plivamo“ i retko kada ćemo primetiti da u takve situacije upadamo svojom greškom. Prepoznavanje da smo mi ti koji ponavljamo iste greške nas stavlja na početak drugačijeg puta, ali ujedno pokreće vrtlog osećanja od kojih su mnoga međusobno suprotstavljena. Počinjemo da osećamo bes i krivicu jer smo tako dugo dovodili sebe u neprijatne i bolne situacije, i sa druge strane uzbuđenje jer konačno možemo da probamo nešto drugo. Ali odreći se starih šema koje su nas tako dugo gurale kroz život, nije nimalo lako. Lako je prezreti ih i zaboraviti da bez njih možda ni ne bismo bili živi.
Zašto je toliko teško promeniti ponašanje koje nam ne donosi dobrobit ili čak nanosi štetu? Zato što iza svakog ponašanja stoji neko bazično uverenje, a iza najdestruktivnijih ponašanja obično stoje toksična uverenja tipa „Nisam dovoljno dobar/a“, „Mene je nemoguće voleti“, „Ne zaslužujem da živim“, i slično.
„Kao deca, mnogi ljudi su našli objašnjenje zašto njihove primarne potrebe za razumevanjem ili negom nisu bile zadovoljene. Često su ovakva objašnjenja netačna, bazirana na preoperacionalnom nivou mišljenja, prelogična, simbolička i obojena karakteristikama magičnog. U to vreme, to je bio najbolji način na koji je organizam mogao da dovrši situaciju i krene ka sledećoj potrebi.“ (B. Helinger)
Uverenje je to što je teško promeniti jer se ono menja jedino kroz novo korektivno iskustvo u odnosu koji je hranljiv. Međutim, destruktivno ponašanje nećemo uvek moći da vežemo za određeni traumatični događaj ili događaje iz prošlosti i pored opsežnog i temeljnog istraživanja lične istorije. Tada je korisno pogledati u porodicu kao sistem.
Nevidljive lojalnosti
Istražujući transgeneracijske obrasce ponašanja, Ivan Bosormenji Nađ (tvorac kontekstualne terapije) je primetio da su za uspeh psihoterapije manje važni sadašnji odnosi od nerazrešenih i poricanih veza koje utiču na odnose između generacija i članova jedne porodice. On je ove veze nazvao nevidljivim lojalnostima.
Da bismo bolje razumeli transgeneracijsku dinamiku, potrebno je načelno se upoznati sa osnovnim pojmovima kontekstualne terapije, a to su: balans pravednosti, zasluga (samovalidacija) i pravo. Balans pravednosti je ništa drugo do balans između uzimanja i davanja; ravnoteža između onoga što je dobijeno i onoga što je dato. Svaka generacija ima obavezu da prenese narednoj onoliko koliko je dobila od prethodne, što Nađ naziva transgeneracijskom solidarnošću. Bitno je naglasiti da Nađ ovu egzistencijalnu etičku dinamiku ne konstruiše na osnovu svojih ličnih uverenja i filozofskog stanovišta već na osnovu posmatranja onoga što se pojavljuje u praksi.
Problem nastaje kada je ovaj balans narušen, odnosno kada jedna generacija ostane dužnik ona prenosi ove dugove i na svoje potomke. Paradoks je u tome što su deca uvek prirodni primaoci i imaju pravo da uzimaju čak i kada su roditelji u deficitu. Roditelji su dužni da deci obezbede ljubav, prisustvo, sigurnost, ali ako roditelji sve ovo nisu dobili od svojih roditelja, oni to najčešće neće ni imati da daju. Tako, kaže Nađ, nastaje prekomerno pravo, ono koje je moralni višak, koje je zasluženo, a neostvareno. Dete, dok je dete, ima potrebu da daje, ono oseća patnju roditelja i načinje sopstvene resurse tako što postaje davalac u odnosu na svoje roditelje, iako je njegova uloga da prima. Kada odraste, ovo dete će osećati da mu je roditelj ostao dužan, da nikad nije dobilo ono što zaslužuje, da je više dalo nego što je primilo, i često će nesvesno pokušavati da ovaj manjak nadoknadi potražujući ga od partnera ili sopstvene dece, čime će nastaviti da prenosi nepravdu na narednu generaciju. Osobe koje nose ovu ranu se često žale da je život nepravedan.
Lojalnost prema roditeljima može se manifestovati kroz slaganje u svemu ili kroz neprekidni sukob. Insistiranje na neostvarenom pravu sprečava nas da budemo davaoci u sadašnjim odnosima u kojima imamo obavezu da dajemo (posebno u odnosima sa svojom decom). Sa druge strane, lojalno dete neće pristati da bude srećno kao odrasla osoba ukoliko njegovi roditelji i dalje pate jer u svom preoperacionalnom i prelogičkom mišljenju veruje da će odricanjem sopstvene sreće ili života spasiti sreću i život roditelja. U tom magijskom uverenju, ono pristaje da zauzme mesto roditelja koji pati i ode u smrt (stvarnu ili simboličku) umesto njega, da bi u životu zadržalo roditelja koji nikada nije bio prisutan jer je i sam ostao uskraćen.
Po Nađu, razrešenje konflikta lojalnosti podrazumeva da se postane svestan lojalnosti koja dete vezuje za roditelja i da se ispune obaveze koje su deo veze s roditeljem, a to je uključivanje u generacijsku hijerarhiju. Isto tvrdi i Helinger (tvorac sistemskih konstelacija), koji smatra da je koncept roditeljstva neporeciva činjenica i jedan od najznačajnijih resursa ukoliko se prizna i poštuje.
Vrtlog egzistencijalnog impasa
Nađovo objašnjenje unutrašnjeg konflikta kao sukoba lojalnosti roditeljima sa lojalnošću sebi i sopstvenim potrebama, doprinosi i razumevanju impasa. Šta je impas? Impas je lakše osetiti nego objasniti. Impas je tačka u psihoterapiji u kojoj je kapacitet za promenu na vrhuncu, ali su anksioznost, osećanja dezorijentisanosti, konfuzije, odbačenosti ili dubokog očaja toliko intenzivna da nastavak terapije može biti ozbiljno doveden u pitanje, a osoba može doživeti ovu situaciju kao životno ugrožavajuću.
U Merriam Websterovom rečniku impas je opisan kao situacija u borbi kada nijedna od suprotstavljenih strana ne pristaje na predaju iako nijedna nije u stanju da odnese pobedu. Ova slika doslovno opisuje tačku impasa u psihoterapiji: borba se naravno odigrava unutar klijenta, a suprotstavljene sile se mogu identifikovati kao nagon za rastom i otpor promeni. Zastoj, mrtvilo, letargija, stagnacija, klinč, pat pozicija, „kvaka 22“ su samo neki od sinonima za impas koji nam rasvetljavaju višestruke aspekte ovog kompleksnog stanja. Klijenti često opisuju svoje stanje kao zaglavljenost, nemoć da se učini ono što bi im donelo boljitak, čak i onda kada je sasvim jasno da ne postoji ništa što bi ih sprečilo da deluju na ostvarenju svojih ciljeva, sem dubokog unutrašnjeg osećaja bezvoljnosti, beznadežnosti i besmisla. Stanje impasa vrlo nalikuje patološkoj depresiji i, ukoliko se prolongira, ono može to i postati.
Fenomenološki opisi impasa - dezorijentisanost, konfuzija, vrćenje u krug, osećaj životne ugroženosti - navode na zaključak da je u impasu ego (volja) privremeno onesposobljen. Paradoks impasa je upravo u tome što u trenutku kada osoba treba da donese odluku da preuzme odgovornost za ostatak svog života, ona veruje da nije u stanju to da učini jer nema dovoljno samopodrške.
Suprotstavljeni impulsi (ka održanju statusa quo i ka promeni) su podjednako jaki da drže osobu u stanju paralisanosti. Kada Perls kaže da je „egzistencijalni impas situacija u kojoj se ne može očekivati nikakva podrška iz sredine, a pacijent je, ili veruje da jeste, nesposoban da živi samostalan život“ to znači da je ovo situacija u kojoj podrška spolja nije dobrodošla jer, umesto da nas osnaži, može nas infatilizovati i učvrstiti u uverenju da nam sopstveni resursi nikada neće biti dovoljni.
Impas je i specifični vid otpora integraciji „novog” selfa koji se pojavljuje u terapijskom procesu. Zapravo, klijent je osvetlio, osvestio i razumeo načine na koje funkcioniše; on zna šta želi i „treba“ da učini, ali ne uspeva u tome i, da stvar bude gora, nastavlja da funkcioniše po starim šemama, iako je svestan da mu one škode. Jedna rečenica provlači se kao lajtmotiv kroz ovu fazu terapije: „Ja sve to razumem, ali šta sad s tim?“.
I zaista, šta sad s tim?
Sad, dragi klijenti, možemo samo da čekamo. Dosta smo kopali po prošlosti, radili na dekonstrukciji starih šema, trudili se, patili, plakali, tugovali, opraštali se, isprobavali nove kreativne adaptacije. Sad je vreme za strpljenje. Impas je frustrirajući i za vas i za nas, ali je važno da ostanemo u njemu dok se ne pojavi nova figura, a preko nje i autentičan pokret koji vodi razrešenju, koji će se pojaviti onda kada poverujemo u paradoksalnu teoriju promene koja glasi: promena nastaje kada prihvatiš ono što jeste. To može trajati dugo i biti iscrpljujuće, ali praksa pokazuje da oni koji izdrže bivaju višestruko nagrađeni.
