Pred velikim životnim prekretnicama većina ljudi zastane i dobro promisli o željama, ciljevima i mogućim posledicama, vagajući razloge za i protiv, predviđajući koliko koristi ili štete može da donese ovakva ili onakva odluka. Ovaj izrazito racionalni pristup, u kome pazimo da ne budemo zavedeni osećanjima već da sve pretresemo „hladne glave“, važi za gotovo sve životne izbore osim za jedan - izbor partnera. Kažemo „srce ne bira kome da se da“, naglašavajući time koliko je jaka sila koja nas vuče drugoj osobi, pred kojom ostajemo nemoćni i „obezglavljeni“. Pa ipak, istina je da mi i tada biramo, samo nismo svesni toga kako i zašto.
Ljubav je sila koja pokreće život i bilo bi pretenciozno pokušavati da je sasvim izanaliziramo, raščlanimo i objasnimo. Međutim, ponešto ipak znamo o procesu zaljubljivanja, a to može biti dragoceno za razvoj i kvalitet partnerskog odnosa. Ne završava se svaka zaljubljenost ljubavlju pa ni partnerstvom, niti je svaka ljubav nužno proistekla iz zaljubljenosti, ali veoma često je tako. Zato počnimo od zaljubljivanja.
Ljubav je slepa
Svako ko je ikada bio zaljubljen može da potpiše ovu izreku. Uvek me iznova zadivljuje fleksibilnost zaljubljenih, njihova spremnost da pređu svoje granice i izađu iz zone komfora. Jedna klijentkinja je ovo stanje zaslepljenosti vrlo plastično opisala.
„Idem da se nađem sa dečkom sa kojim sam otprilike dve nedelje. On me čeka da mi pokaže stan koji želi da kupi i uzbuđena sam jer znam da je to velika stvar. Dok se dovozim na stanicu vidim ga iz autobusa i primećujem da na sebi ima usku majicu koja mu ističe stomak. Prvi put zapravo primećujem da mu je stomak dosta veliki, a ja inače volim mršave momke. Tačno se sećam kako mi ta misao prolazi kroz glavu, bukvalno mi okrzne svest i onda nestaje negde u pozadini. Izlazim iz autobusa, on mi se smeši i ja više ne vidim njegovu stomačinu.“
I tako zaljubljeni hodaju sa glavom u oblacima i, udišući isparenja ljubavne opijenosti, ostaju slepi za nedostatke svojih partnera.
Biohemija zaljubljenosti
Mnoge naučne studije pokazale su da je zaljubljenost stanje slično opsesivno-kompulzivnom poremećaju i zavisnosti. U zaljubljenosti, hemija mozga se drastično menja. Nekada je dovoljno da samo pomislimo na voljenu osobu i određene regije mozga počinju da oslobađaju hemijske supstance odgovorne za prijatna osećanja i euforiju. Feniltilamin, poznat kao „molekul ljubavi“, koji se oslobađa pri strastvenim dodirima i poljupcima, slične je građe kao amfetamin, sintetička droga koja stimuliše centralni nervni sistem izazivajući euforiju, podižući samopouzdanje i nivo fizičke aktivnosti. Molekul ljubavi takođe podstiče stvaranje dopamina, jednog od hormona sreće, i norepinefrina, koji stimuliše produkciju adrenalina i čini da se osećamo punim energije.
Međutim, rani stadijum zaljubljenosti povezan je i sa smanjenim lučenjem serotonina, neurotransmitera koji reguliše nivo stresa. Zbog toga je početni period zaljubljenosti obeležen opsesivnim mislima o voljenoj osobi i uznemirenošću kada nismo sa njom. Ne kaže se bez razloga „ludi od ljubavi“.
Nakon nekoliko meseci, snaga ovog privremenog opsesivno-kompulzivnog poremećaja počinje da jenjava jer se još neke supstance uvode u hemijsku formulu ljubavi -- oksitocin i endorfin, hormoni ljubavi, nežnosti i sreće, odgovorni za osećanje spokojstva i privrženosti partneru. Međutim, iako istraživanja pokazuju da ovaj hormonalni koktel natapa mozak samo četri godine, ljubavne veze i partnerstva traju i kraće i duže od ovog perioda.
Kako biramo partnera?
U svakoj ljubavnoj vezi, u nekom trenutku, ljubavnici se nađu beznadežno zapitani nad sledećom činjenicom: kako to da je ono što me je najviše privuklo partneru na početku, sad ono što me najviše nervira? Kao da se percepcija zaljubljenog menja, odnosno menja se značenje koje pridaje onome što vidi.
Setite se kako ste na početku veze recitovali beskrajne hvalospeve o voljenoj osobi svima koji su bili dovoljno uviđajni i strpljivi da vas slušaju. On je za nju bio najpametniji, najsnažniji i najbrižniji muškarac, a ona za njega krhki cvet, prepun nežnosti i nesebične ljubavi. Međutim, kako vreme prolazi, njega počinju da nerviraju i guše njena osetljivost, preterana pažnja i briga, dok njoj on više ne izgleda mnogo pametan, snažan i nežan već arogantan, grub i posesivan. Iako se nekima čini da se voljena osoba promenila, činjenica je da je partner ostao isti, a da je naš doživljaj ono što se menja. Ali kako i zašto se menja način na koji gledamo partnera?
Za to je odgovoran psihološki mehanizam koji se zove projekcija. Zaljubljujemo se tako što u potencijalnog partnera projektujemo otuđene aspekte naše ličnosti. To znači da im pripisujemo osobine koje i sami posedujemo, ali ih ili negiramo ili ih nismo dovoljno razvili. Eto odgovora na pitanje zašto se fine devojke zaljubljuju u loše momke i obrnuto. Reći da se suprotnosti privlače i jeste i nije istina. Na pojavnom nivou to je tačno, ali čim zagrebemo ispod površine videćemo da je istina i ono drugo -- da se partneri biraju po sličnostima koje su manje očigledne.
Rast i razvoj kroz partnerski odnos
Neverovatno je koliko često se čuje vajkanje „Svi muškarci su isti“ ili „Sve žene su iste“ i to većinom od pripadnika oba pola razočaranih u ljubav. Iako ovo jeste eho rodnih stereotipa i predrasuda, ne zaboravimo da se stereotipi formiraju na osnovu iskustva. A iskustvo ovih žena i muškaraca potvrđuje njihove predrasude jer uvek iznova biraju „istog“ partnera -- po modelu jednog od roditelja.
Sve ovo nam ne znači previše ukoliko u obzir ne uzmemo širu sliku. Roditelji su najznačajnije osobe za naš razvoj. Oni su najzaslužniji za naše uspehe, ali i naše zastoje. Zrelost dolazi sa uvidom da naši roditelji nisu prema nama mogli biti drugačiji nego što su bili, ni bolji ni gori; da su nam pružili baš onoliko koliko su imali da pruže, pa makar to bio goli život i ništa više. Sa tim uvidom mi postajemo odrasle osobe svesne odgovornosti za sopstvene izbore i posledice koje oni sobom nose i prestajemo da krivimo druge za sve loše što nam se dešava u životu. Ali put do zrelosti je dug i krivudav i mi biramo jednog ili mnoge partnere da nas kroz ovaj put provedu.
Pored odnosa sa roditeljima i roditeljstva, partnerski odnos je najznačajniji za rast i razvoj čoveka. Kroz podršku koju imamo u partneru i, možda još više, kroz konflikte, osoba razvija svoje uspavane potencijale koji su iz nekog razloga morali da ostanu suzbijeni ili nepriznati. Često ćete čuti, barem u filmovima, kako zaljubljeni izjavljuje svojoj dragoj: „Pored tebe želim da postanem bolji čovek.“ To ne samo da je tačno već je u tome i smisao partnerskog odnosa, samo što bolji zapravo znači celovitiji.
Konflikti su ključni za partnerski odnos, ali samo ako su mesto susreta, a ne ring u kome se dokazuje ko je u pravu. Parovi koji dolaze na terapiju često traže od terapeuta da presudi u njihovim svađama, kao dvoje male dece koji su došli kod roditelja da im razreši sukob. Terapeut koji stavi do znanja da nema nameru da bude sudija, može da iskusi gnev para iznenada ujedinjenog u savezu protiv zločestog terapeuta. Ono što partneri uče na terapiji je da su oboje u pravu i da je smisao konflikta da se sretnu, da čuju i vide jedno drugo i da zatim odluče da li su u ime ljubavi spremni da prošire svoje granice obuhvatanja. Paradoksalno je to, da kada partnera prihvatimo sa svim njegovim „nedostacima“ po pravilu prihvatamo te iste nedostatke i kod sebe.
Šta se dešava sa projekcijom?
Mi možemo na druge projektovati osobine koje doživljavamo pozitivno ili negativno. Muškarac, uspešan i nemilosrdan u poslovnom svetu, može naći „ženu za ukras“ kojoj je potrebno divljenje i briga. On će na nju projektovati svoju nemoć koju ne priznaje, dok će ona na njega projektovati svoju agresiju koja je bila zabranjena njoj, kao i većini devojčica. To što je na površini on moćan i snažan, a ona nasmejana i pasivna, ne znači da on ne može da bude ranjiv i slab, a ona besna ili preduzimljiva. Krah berze naveo je mnoge moćne muškarce da skoče sa oblakodera, kao što je emancipacija žena od depresivnih domaćica proizvela aktivistkinje i uspešne poslovne žene.
Možda nam je jasno zašto ljudi kriju od svih, pa i od sebe, aspekte svoje ličnosti koje percipiraju kao manjkavosti, ali zašto bi od sebe krili potencijale koji bi im očigledno bili korisni ako bi ih razvili? Nekad iz potpuno istog razloga - jer su naučili da ih u slici o sebi percipiraju kao mane, iako ih kod drugih vide kao vrline.
Deca uče o tome ko su tako što se ogledaju u svojim roditeljima. Ono što je za roditelje dobro biće dobro i za njih. Ono što roditelji ne odobravaju, deca će se potruditi da sakriju od roditelja, od sveta, dok ga ne sakriju i od sebe samih. Od dana kada se rodimo od roditelja dobijamo dozvole i zabrane koje uobličavaju naša bazična uverenja o tome ko smo mi i kakav je svet oko nas. Govore nam mnogo šta se „treba“, „mora“ i „ne sme“, kao što su njima govorili njihovi roditelji i tako generacijama unazad od pamtiveka. Ono što komplikuje stvari je to da roditeljski zahtevi nisu uvek izgovoreni jasno i eksplicitno, već neizgovoreni, prikriveni i kontradiktorni.
Dakle, postoji ono što se mora, ne sme i treba, ali i ono što jeste. A ako u sebi odbacujemo ono što jeste potražićemo ga izvan nas, da bismo ga ponovo vratili sebi u konfluenciji (potpunom stapanju) sa voljenom osobom. Konfluencija je ono stanje u kome se granice između mene i voljenog gube i postojimo samo Mi. Međutim, pošto konfluencija kao ni zaljubljenost ne traje večno (osim u nekim patološkim stanjima), kada od Mi ponovo postanemo Ja i Ti, ono što smo prisvojili u drugome počinje da nam izmiče. Kako frustracija raste nastaju konflikti i partneri se nalaze pred izborom: da se raziđu ili ponovo spoje, ovog puta gledajući i slušajući sa punom svešću.
Ako je zaljubljenost slepa, voleti je moguće samo širom otvorenih očiju.
Comments