• Irena Simic

Terapijska praksa i (nad)realnost života u Srbiji

Lična etika psihoterapeuta

Poverljivost odnosa između klijenta i terapeuta je davno putem popularne kulture postala opšte mesto, činjenica manje više poznata svima koji se interesuju za psihoterapiju. Etički kodeks obavezuje terapeuta da ni sa kim van struke ne deli informacije o svojim klijentima, kao i da zaštiti identitet klijenata kada određene podatke o njihovim „slučajevima“ iznosi na svojoj superviziji. Međutim, ono o čemu imam potrebu da govorim izlazi iz okvira profesionalne etike i tiče se šireg konteksta mene kao čoveka, kao pripadnice ljudske zajednice. Želim da govorim o ličnim vrednostima svakog od nas, koje često jesu ali i ne moraju biti u skladu sa vrednostima naše profesije.

Šta je sistem vrednosti?

Ono što oblikuje individualni sistem vrednosti bilo koga od nas su naša najdublja uverenja. Neka smo usvojili u najranijem detinjstvu, dok smo još puzali i gugutali, i ona čine našu bazu, srž naše ličnosti. Na primer, ako je bilo ljubavi i poštovanja u međusobnom odnosu mojih roditelja i njihovom odnosu prema meni, ja ću verovati da sam vredna ljubavi i poštovanja, a onda ću vrlo verovatno zaključiti da su i drugi ljudi toga vredni. Moje bazično uverenje biće, shodno tome, „voli bližnjeg svog“, a ne „čovek je čoveku vuk“, što bi se možda desilo da su odnosi u mojoj porodici bili obojeni nesigurnošću, nepoverenjem, emotivnim i fizičkim zlostavljanjem.  

Mnoga druga uverenja smo usvojili kroz školovanje, kroz odnose sa autoritetima i vršnjacima, i ona su nadogradnja naše baze u smislu da nikada ne mogu biti u nerazrešivom sukobu s njom. Ako ja verujem da su svi ljudi vredni ljubavi, teško ću se prikloniti grupi vršnjaka koja ponižava drugu grupu. Ako se priklonim, osećaću krivicu i stid. Ako su hrabrost, požrtvovanost i nesebičnost visoko na mojoj lestvici vrednosti, moguće je da ću se suprotstaviti vršnjačkom nasilju. Međutim, ako nastradam u tom suprotstavljanju, ako me pritom odrasli ne zaštite i sistem izneveri, ja ću početi da preispitujem svoje vrednosti. Svakim novim iskustvom, dobrim ili lošim, iznova i iznova testiramo ispravnost našeg sistema vrednosti, potvrđujući ga a da toga najčešće nismo ni svesni. Tek iskustvo koje značajno izlazi iz okvira poznatog može nas nagnati da preispitamo i eventualno napravimo izmene u našem vrednosnom sistemu. I dok uverenja u velikoj meri utiču na put kojim biramo da koračamo kroz život, unapred iscrtavajući tok svačije životne priče (ponekad u stilu samoispunjujućih proročanstava), dramatično drugačija iskustva nas suočavaju sa krhkošću naših neupitnih istina.

Inkluzija u psihoterapiji

Važan, možda i najvažniji, aspekt psihoterapijskog odnosa je inkluzija - prihvatanje osobe koja nam se obratila za pomoć sa svim njenim vrednostima koje su u manjoj ili većoj meri drugačije od mojih. Drugim rečima, obuhvatanje klijenta baš onakvog kakav jeste, bez osuđivanja bilo čega što misli, oseća ili radi. To podrazumeva da ja kao terapeutkinja, kada sam sa klijentkinjom, neke svoje vrednosti figurativno „stavljam u zagradu“, privremeno ih sklanjam da bih razumela njeno iskustvo koje je mnogo drugačije od mog, ali nije manje istinito.

Na primer, ja mogu biti monogamna i verovati da je partnerski odnos moguće graditi jedino na uzajamnom poverenju koje isključuje tajne i laži, dok moj klijent može nalaziti zadovoljstvo i podršku u odnosima sa više partnera istovremeno, koji ne moraju nužno znati jedni za druge. Čak i ako je balansiranje više ljubavnih veza uzrok velike frustracije za mog klijenta, ja sigurno neću pokušati da mu „rešim problem“ tako što ću ga ubediti da je monogamija pravi izbor (verujem da čitaoce sa iskustvom monogamnih veza ne moram mnogo podsećati na frustracije koje proizilaze iz ove vrste odnosa). Moja profesionalna etika mi ne dozvoljava da svoje vrednosti namećem klijentu, što je na kraju krajeva u skladu sa mojom ličnom etikom koja me obavezuje da poštujem svačije pravo na lični izbor, sa jednim jedinim ograničenjem. Taj izbor ne sme da ugrožava život, slobodu i zdravlje drugih ljudi.

Da bih razumela, ja ne smem da osuđujem, ali to što ne osuđujem ne znači da odobravam. Ovo je vrlo važno, posebno kada vam dođe klijent čiji je sistem vrednost u konfliktu sa vašim. Na primer, neki terapeuti odbijaju da rade sa počiniocima porodičnog nasilja. Oni su ovaj izbor možda doneli pod pritiskom svojih ličnih vrednosti, ali on je u potpunosti usklađen sa etičkim kodeksom naše struke. Ukoliko ja čvrsto osuđujem nasilje, moje saosećanje sa žrtvama nasilja i gledanje u bol koji je nasilan čovek prouzrokovao, sužava moj pogled i čini me slepom za moguće kvalitete koje klijent sklon nasilju donosi na terapiju. Nije neetički priznati da nekim osobama ne možemo da pomognemo i uputiti ih kod koleginice, neetički bi bilo verovati da možemo da pomognemo svima.

U svojoj praksi se do sada nisam susretala sa počiniocima nasilja, ali sam se često pitala, obzirom da je nasilje jedna od retkih stvari koje bezrezervno osuđujem, šta bih radila da mi se pojavi klijent sa takvim problemom. I tu se opet vraćam na ono u šta verujem, i kao čovek i kao terapeutkinja, a to je da čovek koji svoje nasilno ponašanje prepoznaje kao problem i traži pomoć, zaslužuje da je dobije. Ono što bi mene dodatno motivisalo da se upustim u rad s takvim klijentom je dubina njegovog kajanja i težina krivice koju oseća jer, da citiram dragog mi pisca Džeroma Dejvida Selindžera, krivica je nesavršeni oblik spoznaje.

Moć svesnosti, mogućnost izbora i lekovitost odnosa punog ljubavi i poštovanja su neki od postulata geštalt psihoterapije u koje ja, kao terapeutkinja i kao čovek, duboko verujem. Verujem da svi ljudi imaju pristup ovim važnim resursima i da mogu da obezbede sebi i onima koji od njih zavise - najpre svojoj deci - ispunjen i srećan život samo ukoliko nauče kako da njima raspolažu. I mada u ovo duboko verujem i podučavam svoje klijente u tom pravcu, ponekad mi se desi da teškoća egzistencije nekih od njih ozbiljno poljulja temelje mojih najdubljih uverenja.  

Kako terapija pomaže kad je ceo svet poludeo?

Pre nego što sam postala psihoterapeutkinja bila sam istoričarka umetnosti. Postajući terapeutkinjom, ovaj „stariji“ deo mog identita je otišao u pozadinu, ali umetnost je i dalje na mnoge vitalne načine prisutna u mom životu. Između ostalog, i dalje pratim ogorčeni otpor mojih nekadašnjih kolega degradaciji svih kulturnih institucija, iako više nisam aktivna na tom frontu. Pre neki dan sam pročitala još jednu u nizu uznemiravajućih vesti koja se istovremeno može smestiti u kulturnu rubriku i crnu hroniku - vest o upadu maskiranih muškaraca u galeriju Stare Kapetanije, bacanju suzavca i cepanju arhivskih crteža naših vrhunskih strip umetnika i satiričara. Sve ovo se dešavalo nadomak policijske stanice. Epilog u kome su muškarci uhapšeni i odmah pušteni, a Ministarstvo kulture izdalo saopštenje dostojno Gebelsa u kome pravda agresiju, a osuđuje umetnike, ovu priču čini još gorom. Kada naiđem na slične vesti osetim blagu vrtoglavicu, kao kada vam daju lokalnu anesteziju i vi ste i dalje prisutni samo u nekoj paralelnoj dimenziji u kojoj znate da je ono što vam rade bolno, ali bol više ne osećate. Ako ste ikada bili pod anestezijom, znate da bol ne nestaje i da će vas dočekati kad se intervencija završi, kada anestezija popusti. Vidim da se velika većina ljudi iz mog okruženja, uključujući i moje klijente, slično oseća danas na svojim radnim mestima, na svojim fakultetima, pred šalterima javnih ustanova, u čekaonicama domova zdravlja, pred naslovnim stranama dnevnih novina, pred TV ekranima. Oni koji još uvek nisu anestezirani stoje u redovima za vize, pokušavajući da izgrade novi život u nekoj drugoj zemlji u kojoj ljudi nisu potpuno lišeni dostojanstva, u kojoj su građani i dalje misleća bića koja imaju pravo na glas i na izbor, u kojoj njihovo mišljenje vredi i znači onima koji upravljaju zemljom.

Šta ja kao terapeut mogu da učinim za klijenta koji će izgubiti posao i neće moći da hrani svoju decu ako se ne učlani u stranku koja je na vlasti? Ili, šta mogu da učinim za onoga koji se već učlanio, a ko oseća krivicu i ko relativizacijom, racionalizacijom i poricanjem pokušava da se nosi sa izborom koji je načinio protivno svojoj savesti? Da li imam pravo da ga suočim sa njegovim ili njenim mehanizmima odbrane? Ako im oduzmem njihove mehanizme odbrane šta mogu da im ponudim zauzvrat?

Postoji jedna rečenica koju često čujem u filmovima od koje me uvek prođe jeza, a koja glasi „Samo radim svoj posao.“ Ovu rečenicu izgovaraju likovi kada žele da se ograde od nekog nemoralnog ili neetičkog postupka. I mada mi je savršeno jasna funkcija ove rečenice i šta ona u prevodu znači („Ja nisam odgovoran/a za ovo nepočinstvo jer radim samo ono što posao od mene zahteva“), nikad mi nije bila jasna logika iza nje. Da li to onda znači da sam ja rob svog posla ili svog poslodavca? Da li to znači da se odričem slobodne volje onda kada stupim u radni odnos, kada se učlanim u stranku? Da li to znači da se odričem svih svojih vrednosti ukoliko moj posao ili moja politička stranka to od mene zahtevaju?

Ponekad kad gledam u nadrealnost života u Srbiji osećam se sićušno i beznadežno kao da gledam u Sauronovo oko. Često se setim Hakslijevog pisma Orvelu nakon objavljivanja 1984. Onda se setim Marksa i njegove čuvene dopune Hegela koja glasi: „Sve velike istorijske činjenice i ličnosti se pojavljuju dvaput, jednom kao tragedija drugi put kao farsa“. Mi danas živimo farsu Srbije devedesetih. Mislim da delim taj doživljaj sa mnogima koji žive u Srbiji. Lako je izgubiti utemeljenje i pozadinu ako gledamo samo u tu sliku. Lako je osetiti nemoć. Lako je odustati i prepustiti se nacionalnom verovanju „Ćuti i trpi, može i gore“. Posebno je lako ako nismo svesni svojih vrednosti.

Da, ja osetim nemoć pred klijentom čija je egzistencija ugrožena ako ne pristane na ucenu, ako ne istrpi mobing i ne pristane da bude ponižen. Nadrealnost ovog vodvilja koji je Srbija danas me preplavi i osećam nemoć dok ne prizovem u pomoć svoje vrednosti, svoja najdublja uverenja. Ja verujem da svesnost oslobađa, da svako ima mogućnost izbora čak i kada se bira između zla i goreg, da odnos pun ljubavi isceljuje i da promena dolazi onda kada priznamo ono što jeste. Verujem u moć molitve Rajnholda Nibura: „Bože, podari mi spokoj da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrost da promenim ono što mogu i mudrost da vidim razliku“. Verujem da mogu da pomognem svojim klijentima da nađu taj put kroz život koji je krivudav i pun prepreka, malo blatnjav, malo prašnjav, tu i tamo popločan, negde obrastao korovom i gotovo neprohodan, ali pored kojeg s vremena na vreme stoje odmorišta na kojima piše Spokoj, Hrabrost ili Mudrost.

Verujem i u zakletvu koju sam položila sa svojim školskim drugarima pre mnogo godina u vreme kada je takođe bilo i mobinga i ponižavanja i ucenjivanja i licemerja, ali u kojem su deca još uvek odgajana sa svešću o važnosti društvenog i ličnog sistema vrednosti. Sećate li se zakletve koju smo dali?

Danas, kada postajem pionir

Dajem časnu pionirsku reč:

Da ću marljivo učiti i raditi

poštovati roditelje i starije,

i biti veran i iskren drug,

koji drži datu reč.

Setite je se.



87 views0 comments

Recent Posts

See All