• Irena Simic

Kreativni sanjar: Jedan mogući portret šizoidnog tipa ličnosti i preporuke za terapiju

Updated: Oct 29, 2020

Kao istoričarka umetnosti i dugogodišnja kustoskinja, imala sam prilike da upoznam veliki broj umetnika; i dok su drugi bivali opčinjeni njihovim zanatskim umećem i kreativnošću, ja sam uvek ostajala duboko dirnuta suptilnim načinima na koje su mnogi pokušavali da komuniciraju sopstveno biće kroz objekte koje su stvarali. Važan deo kustoskog posla, i onaj u kome sam najviše uživala, bilo je pisanje tekstova za različite publikacije o izložbama i radovima pojedinih umetnika, jer sam ih doživljavala - i nisam bila jedina - kao mesto susreta. Njihovo stidljivo kreativno posezanje za drugim, podsticalo je mene, takođe stidljivu, da se kreativno ispoljim, i omogućavalo nam oboma da se u tim naoko egzibicionističkim, a uistinu duboko introspektivnim, izlaganjima sretnemo. Eto kako izgleda susret dva šizoida, pomislila sam.


Da bih naslikala što verniji portret šizoidne adaptacije ličnosti, osloniću se na iskustva ne samo geštalt terapeuta već i kolega koji praktikuju psihoanalizu, transakcionu analizu, bioenergetiku i telesnu terapiju.

Najraniji prikazi šizoidne strukture ličnosti čvrsto se oslanjaju na Jungijanski koncept introverta. To je intuitivan, osećajan, filozofski nastrojen tip ličnosti koji nema problem da razume potrebe i osećanja drugih, ali mu je teško da odgovori na njih. Iako ga drugi doživljavaju kao distanciranog, rezervisanog i povučenog autsajdera, on će sebe pre opisati kao preosetljivog, stidljivog i preplavljenog afektima. Psihoanlitičarka Nensi Mekvilijams (Nancy McWilliams) koristi Šopenhauerovu parabolu o dva bodljikava praseta koja pokušavaju da se zagreju pribijajući se jedno uz drugo u hladnoj noći kao metaforu za dva šizoida koji neprestano osciliraju između bliskosti i distance, straha od gutanja i boli zbog napuštanja.

Transakcioni analitičari Ven Džoins (Joines) i In Stjuart (Stewart) u knjizi Tipovi ličnosti: Razumevanje ličnosti u psihoterapiji i savetovanju predlažu manje stigmatizujući, a više opisni i afirmativni, naziv kreativni sanjar za osobe sa šizoidnom adaptacijom. Oni kažu da su, iako uživaju u samoći, kreativni sanjari osetljive, ljubazne i brižne osobe u čijem je društvu prijatno biti. Iako ih drugi doživljavaju kao rezervisane, oni su zapravo samo stidljivi i ne vole ćaskanje baš zato što cene duboke odnose i najradije bi se odmah prebacili na bliskost, preskačući dosadne međukorake. Mada izbegavaju grupne aktivnosti, oni uživaju u druženju sa ljudima pojedinačno. Mekvilijams tvrdi da nije neuobičajeno da osobe sa šizoidnom adaptacijom postanu psihoterapeuti, upravo iz razloga da bi razrešili ambivalenciju bliskost/distanca, kroz odnose koji su bliski, ali sa jasnim granicama, tako da ne postoji opasnost od „gutanja“. Takođe, šizoidi su majstori u tome da prepoznaju emocije koje drugi negiraju ili odbacuju.

Loven (Lowen) detaljno opisuje bioenergetsko stanje šizoidne karakterne strukture - povlačenje energije iz ruku i nogu koje su zadužene za uspostavljanje kontakta sa svetom - koje za rezultat ima specifične telesne karakteristike: mršavost i izduženost tela, mlitavost udova i bezizražajno lice. Džoins i Stjuart opisuju način kretanja šizoidne osobe „kao da vise u vazduhu, okačeni o neku vešalicu“. Oni opisu kreativnih sanjara dodaju ravan i monoton ton glasa, svedenu ili nikakvu gestikulacija i zatvoren stav (prekrštene noge i savijene ruke). Hronična tenzija u vratu, ramenima, zglobovima ekstremiteta, predelu dijafragme, karlici i kukovima sprečava da energija i uzbuđenje teku slobodno od energetskog jezgra bića (core) do perifernih organa. Ove mišićne napetosti „drže ličnost na okupu, sprečavajući periferne strukture da budu preplavljene osećanjima i energijom”. Pošto se unutrašnji naboj skuplja u području jezgra postoji opasnost da se ličnost raspadne, ukoliko odbrane popuste i „organizam postane preplavljen količinom energije kojom ne može upravljati”, ili ako ovo „eksplozivno punjenje“ provali kroz nasilje ili ubistvo. Potisnuta agresija dolazi kao odgovor na rano iskustvo probijanja granica od strane roditelja koji su bili previše kritički i/ili previše zaštitnički nastrojeni, ili su slali duple poruke (double bind), ne dopuštajući detetu ni da se povuče niti da autentično učestvuje/postoji.  

Rani razvoj i glavni problemi u odrastanju

Ono što prožima subjektivni život šizoidne osobe od najranijeg uzrasta je ambivalencija u pogledu afektivnog vezivanja. Izbegavanje odnosno povlačenje deteta je odgovor na neresponsivnost primarnog staratelja (najčešće majke) koji je krut, slabo ispoljava emocije, ima averziju prema fizičkom kontaktu i često loše reaguje na tugu deteta. Zanimljivo je da bebe koje su već razvile izbegavajući stil vezivanja izgledaju nepromenjeno kada se majka udalji, ali da merenje njihovog pulsa i nivoa kortizola (hormona stresa) pokazuje da su uznemirene.

Vinikot opisuje drugi tip roditelja koji takođe podržava povlačenje kod deteta, a to je preplavljujući, preterano uključeni roditelj, na primer kombinacija zavodljive, granične majke i nestrpljivog, kritičnog, narcističnog oca. Takođe, roditelji koji šalju duple poruke - kada sadržaj poruke (verbalno) ne odgovara načinu na koji je prezentovana (neverbalno) ili kada su poruke verbalno dvosmislene - izazvaće duboki osećaj beznađa kod svoje dece koja kao moguću adaptaciju mogu odabrati povlačenje u svet fantazije da bi se zaštitila od nepodnošljive količine konfuzije i besa.   

Transakcioni analitičari Džoins i Stjuart primećuju da su problemi „kreativnog sanjara“ prvobitno nastali u oralnoj razvojnoj fazi kada je glavni razvojni zadatak razvijanje bazičnog poverenja i bezbedno vezivanje za druge. Oni kažu:

„Izgledalo je da su njihovi roditelji bili preplavljeni onim sa čime su trebali da izađu na kraj, pa su kao deca odlučili da od roditelja ne traže ništa, nadajući se da će roditelji postati OK i zauzvrat se pobrinuti za njih. Oni su pokušali da ,budu jaki’ (da nemaju potrebe). Za njih biti dobar znači biti stoik i zato kritikuju sebe kada imaju potrebe.“

Loven se takođe slaže s procenom da je šizoidna osoba rano odbacivanje od strane primarnog staratelja (majke), koje je često bilo praćeno prikrivenim ili otvorenim neprijateljstvom, doživela kao pretnju svom postojanju i donela ranu odluku da ništa za sebe ne traži, ne zahteva i ne izlaže se jer je to može uništiti, već da podigne zid oko svojih osećanja.

Međutim, šizoidna adaptacija ne mora se razviti isključivo u ranom detinjstvu. Hipersenzitivni tinejdžeri koji ne mogu emocionalno da se povežu sa sredinom, takođe mogu postati šizoidne odrasle osobe, iako nisu bili napušteni, zanemarivani ili zlostavljani u detinjstvu.

Kreativni sanjar "na kauču"

Ono oko čega se većina kliničara slaže je da osobe sa šizoidnom adaptacijom ličnosti imaju tendenciju da organizuju svoj život tako da kontakt s drugima svedu na minimum. Ono u čemu se razilaze je shvatanje prirode kontakta koji šizoidna osoba ostvaruje sa drugim ljudima; tamo gde neki vide nedostatak emocija i motivacije, drugi prepoznaju hipersenzitivnost odnosno „preplavljenost“ afektom. Sa druge strane, njihova amoralnost odnosno nezainteresovanost za društvene konvencije i odobravanje okoline potpuno je u skladu sa „organskim integritetom“ koji ove osobe poseduju. Neki ističu njihovo uživanje u introvertnim aktivnostima, dok drugi primećuju njihovu pitomost, nežnost i mekoću u ophođenju s drugima. Oni koji ih smatraju pre posmatračima nego učesnicima u životu zanemaruju njihov kapacitet za unošenje promena u zajednicu kroz umetničko, spiritualno ili filozofsko delovanje.

Loven kaže:

„Svaka karakterna struktura sadrži suštinski konflikt, jer unutar ličnosti postoji u isto vreme potreba za intimnošću, bliskošću i ekspresivnošću, kao i strah da su te potrebe uzajamno nespojive. Karakterna struktura je najbolji kompromis koji je osoba bila u stanju da postigne u uslovima ranog životnog doba. Na nesreću, taj kompromis je koči, mada se spoljašnji uslovi menjaju kada ona odraste.“

Šizoidna osoba je u detinjstvu naučila da joj je opstanak ugrožen ukoliko ispolji potrebu za bliskošću, a zatim je to prevela u uverenje „Ja mogu opstati ukoliko mi intimnost nije potrebna“, na taj način birajući da ostane u izolaciji.

Kada šizoidna osoba zatraži pomoć u vidu terapije, potrebno je da joj terapeut ostavi dovoljno prostora (i vremena) da se pojavi sa svojim potrebama i željama. Normalizacija je veoma korisna intervencija na početku jer je jedan od razloga zašto se šizoidna osoba „skriva“ njen veliki strah da je čudna i neprihvatljiva, čak i onda kada su njene potrebe sasvim obične. Zato šizoidni klijenti moraju da čuju od terapeuta ne samo da je u redu imati potrebe već i da su sve njihove potrebe u redu.

„Ako terapeut posmatra bogatstvo mašte kao talenat, a ne kao patologiju, to može doneti veliko olakšanje šizoidnim osobama, čije su emocionalne reakcije čitavog života nailazile na poništavanje ili minimiziranje od strane manje senzitivnih osoba.“ (Mekvilijams)

Na kraju, terapijski odnos predstavlja „vežbaonicu“ u kojoj klijent isprobava nove modele funkcionisanja pre nego što ih primeni u svetu izvan terapije. Za šizoidne osobe grupna terapija može biti naročito korisna međufaza u prelasku iz „vežbaonice“ u arenu „stvarnog“ sveta.


Recent Posts

See All